Kad je Mujo otišao za Bosnu, bio je vrlo mali. Daidža Ramo ga je dao kod jednog age da čuva stoku. Bio je slab. Drugi čobani su se igrali, a tjerali slabog Muju da vraća stoku iz šume. Mujo je jednom našao dvoje djece, jedno manje i jedno veće, pod drvetom. Jedno dijete je bilo na suncu, drugo u hladu, a zbog sunca prvo nije moglo da spava. Mujo mu je načinio hlada, odsjekao je granje i napravio kao hladnjak nad njim. To su bila djeca jedne vile. Ostavila je djecu tu i otišla u lov da nađe hrane. Mujo ih lijepo ostavi tako i otjera stoku kući. Kad je došla vila, pitala je starije dijete: Ko ti je načinio hlada? A dijete je odgovorilo: Onaj čobanin što vraća goveda. Ona je dozvala Muju. On se prepao: bila je prebacila sise preko ramena. Pozvala ga je da se ne boji i da mirno priđe. Mujo priđe. Ona ga zapita opet, da li je načinio hlad njenoj djeci. On je rekao: Da. – A zašto čuvaš stoku sam? – Oni čobani me tjeraju, oni se tamo igraju. Svi su jači od mene- - Hodi 'vamo! rekla je vila. Skinula je jednu sisu i dala mu da je pije. Na, tegli! Mujo je sisao. Bio je tu jedan veliki kamen. Pozvala ga je da podigne ovaj kamen. A on je mogao da ga podigne samo do koljena. – Hodi još jednom! Mujo je opet prišao. A ona mu je dala drugu sisu. Sisao je opet - Dofati opet onaj kamen! Zapovijedila mu je. Mujo ga taj put podigao do na rame. – Možeš li da ga baciš? - Nemam kuveta da ga bacim – Dala mu je opet prvu sisu. – Ufati ga još jedanput! I Mujo ga je podigao na dlan i bacio nekoliko metara daleko. Vila reče: Dala bi ti još, ali ne smijem. Više ti ne treba. Da ti dam još, neće te držati zemlja, nego ćeš potonuti do koljena. Ko hoće da te tuče, a ti mahni rukom i baci onamo! Djeca opet tjeraju Muju, ali on neće da čuva mal, oni bi htjeli da ga zbog toga tuku, kao što su i naučili. Ali kako on nekog uhvati, tresne ga o zemlju kao rukavicu.
Otjerao je agina goveda kući i rekao: Neću više da čuvam goveda. Hoću da idem kod svoje majke i brata i da vidim drugu radnju. Jedno veče Mujo je rekao majci: Hoću da idem u jednu kasabu da vidim što se tamo radi i da nešto zaradim. Majka odgovori: Idi. Nek ti sjedi brat Halil, on je mali. – Mujo je otišao i došao u kasabu. Išao je kroz čaršiju i sjeo na dućan jednog gazde što prodaje mal.
Bio je tada jedan harambaša sa trideset jarana i dolazio je u ovu kasabu. Kad ide čaršijom uzima sve što mu treba i što mu se svidi, a ništa ne plati. Kad – baš tada – iziđe harambaša. Svi su opet pobjegli. Mujo zapita: Zašto bježi taj svijet? – Gazda: Da bježimo, ide harambaša. Nek uzme što hoće. Niko ga ne smije dočekati. – Mujo opet zapita: A šta je to harambaša? – Sve što hoće uzima i ništa ne plaća? Mi ga ne smijemo čekati. – Ja neću da bježim. Ni nogu pomjerit neću. - Poginućeš. – A gazda je otišao, Mujo je ostao.
Harambaša ide kroz čaršiju i uzima sve što mu se svidi i koliko mu se svidi. Dođe tako i dućanu gdje sjedi Mujo, i kaže Muji: Daj mi ovo i ono iz dućana! Mujo mu da sve što onaj traži. Najzad harambaša dovikne družini: Hajd da idemo. – Mujo: Dok ne platiš, nema ništa od idenja. — Gazda mi je ovo ostavio u amanet. – Jesi li ti mahnit? – Nisam mahnit, nego da mi platiš ono što si uzeo iz dućana. Harambaša doviknu svojim ljudima: Drž'te ga, niko ništa ne plaća. – Htjeli su da ga uhvate. Bila je tamo jedna ćuskija dugačka metar i više. Mujo dohvati ćuskiju, udari njome harambašu po glavi i razmrska mu lobanju. Od ostalih trideset neki su pobjegli, a druge je unakazio.
Kad su se trgovci vratili, našli su njih deset do petnaest mrtvih a i harambašu među njima. A mal im je ostao. Pitali su: Šta je bilo? – Mujo: Došao je, nisam htio da mu dam mal zato što nije platio. Borio sam se sa njim; eto šta ga snađe.
Iskupi se sav esnaf i rješi da on bude buljukbaša: „da mu kupimo malo stoke i jedan dar da mu damo, neka on čuva narod, dadu mu pedeset koza i on ih vrati kući. Uz to su ga bogato darivali da gradi jednu kulu da ljepše od nje ne bude nadaleko. Mujo je pozvao majstore da mu grade kulu.
A brata Halila, kome je bilo sedam godina, posla da čuva koze. Vila, što je nekad zadojila Muju, zadojila je tad i Halila, ali nije mu dala da pije koliko Muji što je bila dala, jer se sa Mujom pobratimila. Mujo ga je sutradan poslao opet sa kozama da ih čuva. Halil ih je pustio u planinu da pasu. Kad je htio kući, iskoči jedan zec iz žbunja, i pomiješa se među koze. Halil pomisli: koza se ojarila. I nije više htio da ga pusta od koza. Nikako mu nije dao da pobjegne. Jadni zec mogao je da skače ovamo onamo, ništa mu nije pomoglo. I sretno ga je doveo sa kozama u uveo u ahar. Mujo ga pita: kako je čuvao koze. – Lijepo sam ih čuvao, ali ojari se jedna koza, a jare je pobjesnilo i htjelo je u planinu. Jedva sam ga dognao; neće da stoji sa kozama. Mujo htjede da vidi jare i nađe u jednom uglu zeca gdje se šćućurio – gotovo mu žuč pukla, toliko se jadni zec umorio. – To nije jare, to je zec što si dognao. Pošto si dognao zeca, nisi više za to da čuvaš koze. Koze ćemo dati drugome. Ujutro dadu koze drugom. A oni skupe četu, otprilike trideset jarana. I Mujo je sagradio svoju kulu.
